Dolazi mi žena, domaćica , imućna porodica, troje dece.Priča mi o svojoj žrtvi za njih.Ona želi za njih srećnu porodicu, da su ona i njihov otac zajedno, da idu na zajednička letovanja i zimovanja, da se održi privid te porodice.A kada ju pitam šta oseća za muža, kaže pa ja glumim.Uhvatila ga je više puta u prevari, ali ona će radije odglumiti da su oni srećni zajedno nego što će se suočiti sa sobom i sa njim.
Najstariji sin već pokazuje model očevog ponašanja, ne poštuje devojke, vara ih i menja.Da li je ta majka dobra za svoju decu sa tim svojim odlukama? Oca ionako nikada nema, ne bavi se decom, time im on poručuje da mu ona i nisu prioritet u životu.Prioritet su mu karijera, moć i pare i njegovi sebični, hedonistički ciljevi koji ne uključuju decu i njihovu majku.
Šta ta deca uče i gledaju iz takve vrste roditeljskog odnosa?Šta oni osećaju, u kakvom je stanju ta majka, isfruistrirana, nezadovoljna, izveštačena?Da li otac tu uopšte preuzima ulogu odgovornog oca i muža, zaštitnika i uzora svojoj deci?I onda, mi sa strane, kada čujemo o nekim tragičnim događajima, pitamo se pa šta im bi? Bili su tako fina i uzorna porodica.Treba li se praviti blesav, gurati problem pod tepih, živeti u laži, živeti formu, bez suštine da bi deca imala privid porodice?Šta je uopšte tu dobro za decu? Kakve poruke dobijaju i da li će naučiti kako da poštuju i vole sebe i suprotni pol..? Sa kakvim uverenjima o sebi, porodici, životu uopšte kreću u svoj život?
Najzdravije za sve bi bilo da majka počne da radi na sebi. O ocu da i ne govorimo!Svakako je potrebno da se majka suoči sa svojim programima koje je preuzela iz najranijeg perioda svog detinjstva. Da shvati, prepozna, prihvati i oprosti, a onda da ostpusti te modele ponašanja i uverenja o svojoj nevrednosti, o niskom samopoštovanju i neljubavi koje nije dobila u roditeljskom domu.Tada će postajati sve više iskrena prema sebi, autentična i sposobna da iz svog zrelog odraslog dela odgovori mužu i sa novom odgovornošću menja svoj život.
Unutrašnje dete ili naša podsvest prepuno je trauma, pogrešnih uverenja, lažnog identiteta, strahova i potisnutih emocija besa i tuge, stida i krivice koji treba da se prepoznaju i otpuste.Ako ne priznamo sebi ko smo i gde smo, trujemo i sebe i svoju decu.
Regresoterapijom, homeopatijom, metodom Lujze Hej ćemo mnogo učiniti za sebe i sve oko sebe.Oprostiti sebi i drugima je ključ, a bez rada na sebi da uopšte prepoznamo šta jeste, a šta nije ljubav prema sebi, pa i prema svojoj deci, produžavaćemo i uvećavati i našu ličnu patnju i patnju naše dece i bližnjih.
